O MENI...
Dražić Stevan je rođen 10.07.1942. (04.01.1942. godine), Bosanska Krupa, selo Mali Dubovik.
''Pošto sam rođen u vihoru rata kao 11 dete po redu u porodici, niko mi nije prognozirao da ću preživjeti. Kao beba, oboleo sam od tifusa. Moj otac u partizanima, mama sa puno djece u siromaštini i bedi. Jednog trenutka mama je pomislila da više nisam živ pa me zamota u krpe i odnese u šumu udaljenu kilometar i pokrije me granjem. Te noći moj otac svrati kući, mama mu rekla gde me je ostavila te da uzme budak i lopatu pa da me sahrani. Pronašao me kao što je rekla, iskopao je rupu, odvio krpe kako bi se samnom oprostio, poljubio me, osetio da sam još topao i brže me vratio kući.''
''Škola je bila 3km od moje kuće. Dogurao sam do 4.-og razreda najviše učeći od mame, verovao sam u Boga, to je saznao i učitelj. Počeo je da pita sve redom ko veruje u Boga, svi su đaci rekli ne veruju a ja sam rekao da verujem. Tu sam zaradio keca koji me je koštao ponavljanja godine. ''
''Kao dječak, nisam nikada zamišljao da ću ostati na selu. Nisu postojale nikakve šanse da me otac da na dalje školovanje. Imao sam sreće...neko je doneo plakat 'Autoput Bratstvo - Jedinstvo' gde je pisalo da se razni kursevi mogu završiti. Izaberem zidarstvo pa posle tri meseca odem u firmu. Svuda sam pokazivao odlične rezultate. ''
''Od djetinjstva pa do danas imao sam velika razmišljanja, maštanja, sve me interesovalo, lepo, što neko lepo radi, lepo ponašanje. Trudio sam se da svaki posao obavim bolje nego što ga drugi uradi. Promenio sam 15 firmi i u svakoj sam naučio nešto drugačije. Svuda sam bio priznat i vredan majstor a već od treće godine staža bio sam brigadir. Mora biti primer drugima...''
Danas, okružen unucima, naš Stevan pripoveda svoje zgode i nezgode iz detinjstva, krajičkom oka prateći reakcije svoje publike. Stvara i dalje, siguran da ostavlja iza sebe vredan trag za naredna pokoljenja.
